ISPOVIJEST| Bebu ostavila u porodilištu: “Nisam je ni pogledala”

Z. M. podijelila je svoju potresnu priču o tome kako je, prije više od 20 godina, napustila svoje dijete zbog nepodrške roditelja i partnerovim odbijanjem odgovornosti. Njezina priča, koja počinje s mladošću, ljubavlju i neplaniranom trudnoćom, ističe bolnu stvarnost i teške odluke koje su neki ljudi primorani donositi.

Priča Z. M. počinje s mladalačkom nevinosti i ljubavlju koja se suočila s teškom stvarnošću kada je saznala za trudnoću. Njezin partner nije bio spreman na očinstvo, i od nje je zatražio da obavi pobačaj, bacivši joj novac u lice kao podršku za tu odluku.

Ispričavši se roditeljima, Z. M. suočila se s njihovom nespremnošću za podršku i ljubav. Očeva strogost i majčina ravnodušnost ostavile su je bez oslonca u trenucima kada je trebala porodičnu podršku. S obzirom na izostanak podrške, odlučila se na tešku odluku da ostavi dijete.

“Nikada je nisam pogledala”, priznaje Z. M., opisujući težak trenutak kada je morala donijeti odluku o napuštanju djeteta neposredno nakon porođaja.

Njezina borba za preživljavanjem nakon te odluke obuhvata različite faze, uključujući pronalazak posla i nastojanje održati normalan život.

Ni od tetke nije dobila veliku podršku, već gomilu kritika. Doduše, dobila je nešto novca i ručak i to je bilo to.

“Pozvala sam drugaricu koja je zamolila roditelje da nekoliko dana ostanem kod njih. Nisu ni njeni “širokih shvatanja”, ali kako, tako prihvatili su me da se barem naspavam i odmorim tih nekoliko dana. Nisu bili oduševljeni, ali nisu bili ni neprijatni prema meni. Provele smo sate i sate u razgovoru šta da radim i kako, s obzirom na to da nešto novca što imam neće potrajati ne znam koliko. Iznajmila sam sobu kod jedne starije gospođe, pokušala da nađem neki posao dok još uvek mogu da radim. U samom startu iskreno sam rekla kakav problem imam, ona je bila od onih što razumeju šta je mladalački život, pa joj nije bio problem da primi na stan trudnu devojku. Čak mi je i pomogla da nađem posao kod njenog rođaka dok sam još mogla da radim. Srećom, trudnoća je bila stabilna i bez ikakvih poteškoća, a možda samo o tome nisam ni imala vremena da razmišljam. Radila sam skoro do osmog meseca, čistila, prala sudove, pomagala oko ručka, tako da sam sve vreme bila u pokretu”, sjeća se Z. M.

A onda je uslijedio i taj momenat – porođaj. Bio lak, sve je išlo brzo, a ona je, kaže, shvatila odavno da nema kud sa djetetom, da nema krov nad glavom i da je – sama.

Kako objašnjava, detaljno je preslušala svoju odluku i shvatila da će tom djetetu biti bolje sa nekom drugom porodicom.

“Znam da je devojčica, i da je rođena zdrava. Nisam je ni pogledala”, potresno je priznaje Z. M.

Poslije porođaja, uslijedio je povratak u podstanarsku sobu. Sama. Bebu je ostavila u porodilištu.

“Mesec dana nisam ustala iz postelje. Plakala sam danonoćno i isplakala se za dva života. Bila sam mlada i bila sam sama u tuđem stanu, u tuđoj kući, sa ljudima koji mi nisu u srodstvu. Dve drugarice su mi dolazile u posetu, a sa mnom je vreme provodila stanodavka u poznim godinama, koja me ništa nije pitala niti osuđivala. Jedino što sam tom detetu mogla dati je život i dobro zdravlje i jedino što sam mogla jeste da joj poželim sreću”, iskrena je.

Poslije dva mjeseca oporavila se fizički u potpunosti i mogla je da nastavi dalje.

“Našla sam posao gde sam radila i prekovremeno. Kada je umrla stanodavka, njen sin je prodao stan i opet sam se našla na ulici. Iz početka i iznova krenula sam dalje”, priča naša sagovornica, koja je kasnije napustila Beograd i život nastavila u drugoj zemlji.

Ostavljena djeca često sebi postavljaju pitanje zašto su napuštena i da li će ih roditelji ikada potražiti? Koliko god vremena prošlo, oči ostavljene djece su cijelog života širom otvorene, u nadi da će se vratiti mama i tata, ili barem jedno od njih.

“Kada nešto raste u vama i kada ga nosite ispod srca, znate li koliko je teško odvojiti se? Nisam mogla nigde sa njom, roditelji su me se odrekli, a kasnije sam se odrekla i ja njih. Nemam pojma ni kako su niti me zanima, promenila sam ime, promenila grad, državu, promenila sve… Tek posle 10 godina stvorili su se uslovi da izdržavam dete, ali tad je već bilo kasno. Zamolila sam drugaricu da dođe do nekakvih informacija i to što mi je rekla je lepo i to dete je verujem srećno daleko od mene. I za mene i za nju najbolje je da se nikada ne sretnemo jer da sam imala podršku bilo koga, mi bismo danas bile zajedno. Nisam bila sa njom kada je učila da hoda, da priča, da jede, kada je pošla u školu… Kad bismo se srele nas dve bismo bile kao dva stranca iako sam joj majka, a to je mnogo teško osećanje. Ne radi se o osudi, oprostu, ali nekada je najbolje ne biti deo nečijeg života. Volela bih da nikada ne sazna da je usvojena, ako su to sakrili od nje i da bude srećna. Ja sam za nju umrla onog dana kada sam je rodila”, završava je svoj bolnu ispovest za Telegraf.rs Z. M. iz Beograda.